Bila sam majstor u onome što ljubav nije, a mislila sam da je. U svojim teen danima imala sam par simpatija. Kroz osnovnu i srednu školu. Nikada nisam nikome rekla tko mi se sviđa, jer mi je bilo neugodno. Čuvala sam to u svom dnevniku, srcu i mislima. Svaki dan u školi jedva sam čekala da dotični prođe kraj mene, a ja bi se pravila da mi ništa ne znači. Kriomice sam ga pratila i sanjarila o njemu. Kad bih došla kući sve misli sam pretočila u pjesmice ili kratki sažetak događaja tog dana i tako danima, godinama. O njemu ne bi znala mnogo, ime, prezime, kakvu kosu ima, oči, osmijeh…ništa drugo nije bilo važno. Njegov karakter, osobnost, ponašanje prema drugima… sve je bilo idealno, za mene totalno nepoznato, nebitno. I tako bih se nadala njegovom pogledu, možda nekoj rečenici u kojoj bi mi se odrezale noge i oduzela sposobnost govora. On je bio uzdignut visoko u zvijezde, meni nedostupan. Ja sam bila zaljubljena, njega sam voljela, obožavala kao nekog idola.
Moje stanje bilo je jako loše. Moji osjećaji, emocije, frcale su u meni. Nisam ih mogla razumijeti niti sam ih znala kontrolirati. Oni su upravljali sa mnom kao marionetom. Moji roditelji nisu kužili te stvari oni su se bavili «odraslim poslovima». Povlačila sam se u sobu, puštala muziku i to naravno sentiše, žalopoljke sve vezane uz ljubav. Nesretne ljubavi, nedostižne ljubavi, skrivene, svakakve ljubavi koje su stvarale u meni bujicu emocija, zbog kojih bi bila čas neopisivo vesela, a u drugom trenutku s glavom na jastuku, suznih očiju i crvenog nosa… «Zašto se meni to događa», pitala sam se, »zar ja nemam pravo voljeti i da mi ljubav bude uzvračena?». I tada kada sam dovoljno nahranila svoje emocije, svim mogučim, užasnim osjećajima patnje, počela bih pisati pjesme u svoj dnevnik. Tako sam postala jako duševna osoba i nisam mogla realno razmišljati svojom glavom.
Učenje, to je bilo daleko od mene. Koncentracija na nuli. Motivacija za nešto samo kad me pokrenu duboki osjećaji.
Mislila sam da je to ljubav, jer ljubav je kada patim i čekam princa na bijelom konju koji će osvojiti moje srce, a do tada trebam čekati i tiho patiti.
To je bio užas u mom malom svijetu.
Mnogi misle da se ljubav samo dogodi. Da je to čista kemija. Spoj nečega tako dubokog. Reči nekome «volim te», lijepo sročene riječi, plišani medo, bonbončići, poljupci, možda prvi, titranje, žmarci… to je vauuu, ah, ta ljubav.
Filmovi stvaraju zabludu u našem umu. Dvoje zagrljenih na snijegu, grle se i kotrljaju po snijegu, ljube. Ma molim te, tko se stvarno valja po snijegu. Halo, zima, hladnoća, snijeg na licu, za vratom… To je samo slika koja se zaljepila u tvom umu i gradi nešto što ne postoji.
Dvoje mladih šetaju plažom, drže se za ruke, gledaju se zaljubljeno i ta ljubav traje i traje… u stvarnom životu njih dvoje se najčešće prepiru oko nečeg…
On i ona, sjede na drvetu i pjevaju. Tako su slatki i toliko se vole. Molim te, koji par u stvarnom životu pjeva jedan drugom i uz to pleše.
TV stvara u našem umu očekivanja koja ne postoje.
Ljubav nije mjuzikl i pjesme…
Ljubav nije facebook, sada su Ivo i Petra u vezi….
Ljubav nisu lokoti u Makarskoj kao zavjeti ljubavi…
Ljubav nije trenutak…
Ljubav nisu skriveni pogledi…
Ljubav nisu maštarenja…
Ljubav nije zaljubljenost…
Ljubav nije trčanje plažom gdje se ona kupa…
Ljubav nisu slatke riječi…
Ljubav nisu poljupci…
Ljubav nije kemija…
…
Sve te iluzije koje smo izgradili u svom životu samo nas mogu učiniti jako nesretnima jer ćemo tražiti nešto što nećemo nikada naći. Imamo potrebu da nas netko voli i da mi volimo. To je normalno i potrebno. No, ako ne znamo što ljubav uopće je, nećemo naučiti nikada voljeti i primiti ljubav.
Ljubav nisu osjećaji. Ljubav je nešto više, dublje, sigurno šire i iskrenije, a o tome ćemo u slijedećem članku.
Autor: Branka Menalo
